У циљу адекватног одређивања приступа теми, потребно је да се на самом почетку укаже на преовлађујући друштвени оквир у којем се разматра феноменологија Панк фестивала у Ладовици, селу покрај Власотинца: буктећи сукоб вредносних перспектива, морални индивидуализам и етичка несигурност, неприметни улазак у постхуману етапу у развоју људске цивилизације тако карактеристичне за еру глобализације, захтевао је – и добио човека индивидуу која све теже (и све ређе) посматра свет „очима неуспављивим“, што га нужно води у пројектовану улогу роба, док се на побуну и сваку врсту бунта или субверзије гледа као на непримерене тренутке из младости човечанства.


Култура – као појам, кроз историју је доживела многе покушаје дефинисања и појмовног одређивања. Међутим, некако је најприсутније поједностављено одређење које је дефинише као средство да се човек учини бољим. Историја културе није ништа друго него историја покушаја утицаја на духовну страну људског трајања (још од цртежа из Алтамире). Данас, у трианглу култура – бољи човек – посткултура , основано се може довести у везу овај проблемски однос са правом на побуну и правом на критичку мисао. Прецизније, може ли човек бити бољи без права (или одрицањем од права) на побуну против земаљске стварности. Нудимо одговор: на почетку 21. века, најизразитија потреба културног изражаја је побуна, односно субверзија, до мере да се нити један културни образац или културна делатност који у себи не носе клицу побуне, не могу прихватити као стваралачки процес вредан пажње – и трајања. Или, прихватајући домете Достојевског према коме „задатак уметника није да прикаже случајност свакодневног живота, већ општу идеју тог живота, добро погођену, верно снимљену, са свеколике разноликости истородних животних појава“ јасно је да побуна представља сваку нашу свакодневност, и вредност по себи.

Једна од важних карактеристика „крaткoг двaдeсeтoг вeкa“ јесте: популарна култура – парадоксално настала на разним облицима побуне – претворила се у слугу „друштва спектакла“ и средство за држање у покорности као огољени израз хедонизма или провинцијалне искомплексираности. Успoстaвљaњe тaквог modus vivendi рeзултaт je истoврeмeнoг дeлoвaњa вишe услoвa, a прe свeгa информатичке револуције (за коју већ сада можемо рећи да је имала веће домете него индустријска револуција), убрзaнe глoбaлизaциje и урушавања појма „слобода“. Цeo прoцeс дoдaтнo je пoдупрт очитом кризoм спoсoбнoсти тзв. сувeрeнe нaциje – држaвe, кoja je у другoj пoлoвини 20. вeкa пoстaлa унивeрзaлни oблик упрaвe зa стaнoвништвo свeтa. Свeт je ушao у доба неадекватне држaвe, и беспомоћних друштава . Наравно, пратиоци ових процеса јесу и мeгaлoмaнскa илузиja o Pax Americana , теза о „крају историје“ или „Империји без граница“ . Међутим, са окончањем Другог светског рата и појавом масмедија (иако се о масмедијима може говорити још од краја 19. века) култура је постала (поред економије или политике) и друштвена делатност . На нивоу објективне датости, видљива је карактеристика, да је свака оријентација ка неекономској страни живота подразумевала неку врсту бекства. А бекство никада није безгранично. Увек подразумева једновремено застајање које се претвара у отворену побуну. За нaпред наведене процесе упадљиво је да се јављају у форми поретка кojи eфикaснo суспeндуjу истoриjу фиксирајући стaњe ствaри зa вeчнa врeмeнa. Суштинска одлика „нашег доба“ је чињеница да je друштвeни живoт у њeгoвoj укупнoсти укључујући и право на критичку мисао и зашто не рећи право на побуну свео на деликт.

II

У условима када популарна култура више није могла да одговори нараслим потребама (пре свега бунтовне младости или, рецимо, „хајдучије“), ка критици, побуни и субверзији, супкултурни покрети носили су нови побуњенички образац, искуство и надахнуће. Ово је посебно видљиво у филозофији, књижевности и сликарству. Сав минули век је обележило дејство супкултурних покрета као средство иманентне побуне. Управо се на тој тачки размимоилажења сместио почетком седамдесетих година прошлог века ПАНК , као неочекивани музички изражај који је истински померио границе дајући побуни нови исказ. Док се „RNR“ култура свела на пуки хедонизам и сентиментално сећање, панк култура је након почетних облика наставила да трага налазећи исходниште побуне и у православном Хришћанству .


Тако је и данас. Панк у Ладовици је живљи него икад, што омогућава подсећање на закључак Хане Арент о „растућој маси ван свих класних токова“ . Како модерни појединац жели да остане усамљена али (само)задовољна јединка у „Мегалополису“ , док елите плове у нови свет, јасно је да се у новонаметнутим оквирима, тоталитарним по природи, простор за побуну све више смањује и то како субјективно – у оквиру бића појединца или неког колективитета, тако и објективно. Зато се сваки потенцијал за побуну из центра полако извлачи на маргину – у провинцију осуђену на недостојну егзистенцију. Ту, на измаку сваког модерног живота, у крајини односа између модерне – постмодерне и традиционалног духа, сместио се и ПАНК фестивал у Ладовици.

Панк фестивал у Ладовици траје од 2007. године. Фестивал се организује као дводневна манифестација, иако је 2015.године, организован у три дана. Према прецизним подацима организатора, Панк фестивал у Ладовици, посетило је током шеснаест година трајања више од 75.000 посетилаца из свих крајева Србије и света. Сама листа учесника наговештава не само разноврсност учесника већ указује да је Ладовица, себи озезбедила највише место у култури бунта. Методолошка прецизност (коју изискује оглед), али и разноврсност учесника захтевају помно набрајање саучесника Ладовичке побуне: Д. Пресидент (Русија), Цепени ћунци (Ладовица), Хидроген (Ладовица), Noise infection (Власотинце), H.C.Z (Зајечар), Middle finger (Власотинце), Drink or Die (Зрењанин), Scordisci (Београд), Музика бабине младости (Лесковац), Директори (Београд), Погонбгд (Београд), Новембар (Ниш), Радови на путу (Власотинце), Шкабо (Београд), Београдски синдикат (Београд), Предгрупа Мезе (Херцег Нови), Vlascoastin crew (Власотинце), Боги пад елеганције (Лесковац), Dog Dick (Ниш), Прогрес (Краљево), Бјесови (Горњи Милановац), Деца апокалипсе (Ваљево), Del Boy (Власотинце), Suffering’s the price (Ниш), Hosenfefer (Косовска Митровица), Контрас (Ниш), Loading (Лесковац), Црвени картон (Крушевац), Хунд (Арађеловац), Ритам нереда (Нови Сад), Креативни неред (Старчево), КБО (Крагујевац), Самостални референти (Београд), Фубар (Неготин), Trendkill (Скопље), МБМ (Лесковац), Fighting sparrow (Ниш), Void Inn (Београд), Goatmare & the Hellspades (Панчево), Прогрес (Краљево), Канда, Коџа и Небојша (Београд), Земљотрес (Београд), Skadrilla (Београд), Жута минута (Београд), Последен удар (Скопље), Straight Jackin (Београд), Revolution (Ниш), Господин Пинокио (Ниш), Nableshotesni (Књажевац), Стерео Банана (Ниш), Six Pack (Смедеревска Паланка), Vox populi (Београд), Бомбардер (Сарајево), Ortodox Celts (Београд), Црвени картон (Крушевац), Бемвејци (Неготин), Спинс (Неготин), Румунс (Неготин), Док 7 (Ниш), СМФ (Београд), Against the Odds (Нови Сад), Гаврило Принцип (Смедерево), Казна за уши (Београд), Збогом Брус Ли (Нови Сад).
Док се владајући „културни образац“ свео на јутјубере, лајфкоучове и лажне докторе наука, док елита мирно дебатује, панкери из Ладовице, са својом све већом публиком, гласно позивају на побуну, на непристајање на живот недостојан човека. Без медија, финансија и било какве институционалне подршке. И то све гласније и утицајније! Овакав облик изражавања колективне свести у виду музичке форме – што је најизразитија карактеристика панк фестивала у Ладовици, нужно води у сукоб са „Империјом“ и њеним јаничарским представницима у државама „колонијалне демократије“. Зато се овај фестивал одржава искључиво на ентузијазму групе младих људи. Када се наведеном дода још једна карактеристика – велики број младих који из године у годину испуњавају простор на школском терену у Ладовици, снабдевени једино непоколебљивом вером у неминовност промене – не бирајући при том начин изражавања побуне, а идеалистички остајући верни панк субверзији, маргинализовани и препуштени својим сањаријама и идејама, испуњени су сви услови за побуну. И то не побуну која тиња, румори или се своди на летњу авантуру на падинама Косовице, већ побуну која сваки дан претвара у устанак. Парадоксално, догађај у Ладовици, претворио се у усамљеног, али довољно гласног противника постмодернизма и владајућих образаца како у постмодерној култури, тако и животу у наметнутим глобализацијским оквирима. Панк фестивал у Ладовици, покрај Власотинца, уједно представља контрапункт нихилистичкој тези Т. С. Елиота, да се „свет не окончава треском, већ са цвиљењем!“, и противност другој врсти стереотипа о „случајним војницима“ Ж. Ж. Русоа.

III

Фестивал панк музике у југоисточној Србији, који улази у другу деценију трајања, представља докакз да побуна против „модерног света“ још увек представља доказ животне снаге. Посебан куриозитет представља чињеница да се ради о изразу побуне усред провинције, насупрот култури „Мегалополиса“, који је популарној култури одузео сваку животност претварајући је у банално тржиште и огољени хедонизам.
Панк побуна која траје у Ладовици потребнија је него икад. Сваки фестивал нова је прилика да се измери не само осећај угрожене слободе, већ и снага позива на акцију. Парадокс – и то је део „Ладовичке субверзије“, јесте да док се села празне, уз неразумљиву и претећу тежњу да сви постану робови Мегалополиса (сада већ сведен на Некрополис), глас побуне из Ладовице са обронака Косовице, на почетку мистичне Грделичке клисуре, више се и даље чује. О томе сликовито сведочи Панк фестивал, који из године у годину окупља све више и више посетилаца. То представља охрабрење, уједно и путоказ, да нема краја историје, пресуђених личних и колективних судбина и непристајање на саморастварање у бићу изгубљеног колективитета.

Можда је то једини опипљиви задатак, задатак као судбина сваке провинције. Да живи и служи побуни, том животу „у непредаху“. Побуне су увек долазиле из провинције, иза тих далеких а опет романтичних хоризоната, из скрајнутог животарења, да би се пре или касније претварале у олују која је људску цивилизацију носила напред у вазда поновно освајање слободе. На том нивоу је видљив и разумљив латентни рат између „Мегалополиса“ и провинције (Ладовица). У условима када „Мегалополис“ забрањује руковање и грљење (све правдајући се новонасталим пандемијским вирусима), публика у Ладовици загрљена и насмејана пева ретроспективну песму „Цепених ћунака“ – „Мртав и бео“.
Док траје Панк фестивал у Ладовици, док стварају „Цепени
ћунци“, „Хидроген“ и други, док год схватамо и уживамо у побуни као начину живота, жива је и Ладовица. Живи смо и ми са њима и са њом. То је уједно највећа потврда, источник који нам сведочи да је ванвремени покретач људског света још увек жив: људско срце које куца!