Док Русија и Кина углавном настоје да стабилизују Блиски исток, у чему имају политичке и економске користи, Запад користи слабости и поделе, како би осујетио напредовање Пекинга и Москве

Блиски исток гори – ово жариште светског рата пламти у Судану, Сирији, Светој земљи, а пепео је још увек топао у Либији и Јемену. Иранско лансирање дронова и пројектила на циљеве у Израелу наишло је на осуду оних који значајно ћуте над страдањем народа у палестинској енклави величине града Београда – појасу Газе.

Андре Малро, француски писац, авантуриста и политичар, на једном месту у „Антимемоарима” сећа се свог првог сусрета са Азијом као брујања „векова који су урањали у давнину…” Како ми и шта разумемо од тог брујања, које почесто гласно одзвања на простору који зовемо Блиским истоком?

Ми гледамо хришћанским очима, без обзира на то да ли смо верници или не, наше наслеђе је православно, код неких римокатоличко. Тако гледају и данашњи исповедници у Светој земљи, монаси и свештеници Јерусалимске епархије, која опстаје услед сукоба јеврејског и дела муслиманског света. Има још нешто, Србија, као и већина европских земаља, у просеку има друштва од петнаест до двадесет година старија од блискоисточних – 44 године у просеку спрам 26,8. Сукоб генерација. Док се у Србији припрема кажњавање оних који не користе неки нови језик по називу родно сензитивни, а у Калифорнији и Немачкој настоје да људе претворе у мачке и псе, дотле широм Блиског истока људи, одрасли, деца, жене и старци, хомосапијенси са духом, душом и телом, гладују, боре се, страдају, а уједно се радују и рађају. А опет, нама у Србији, и поред толиких разлика, несхватљива је заглушујућа тишина и ружна симфонија глувих. Онемелих, који као да не виде и не чују шта се дешава у Светој земљи. Али ратни добоши – там-там тог дела света – преносе поруке од источних обала Средоземља до Персијског залива и јужних обала Каспијског језера.

Па шта се то дешава?

С једне стране серије забране људима различитог порекла да уопште говоре на конференцијама, универзитету… уколико то подразумева критику најважнијег америчког савезника. С друге стране, бесомучно бомбардовање, гађање и ликвидирање палестинских Арапа у појасу Газе. Генерални секретар УН Антонио Гутерес изјавио је 5. априла ове године „у погледу брзине, спектра и нељудске суровости, рат у Гази је најсмртоноснији међу сукобима – за цивиле, оне који пружају помоћ, новинаре, здравствене раднике и наше УН колеге”. Дакле, у току је трагедија, још један пораз људскости.

Карта рата, џамија и патње

Блиски исток од Либије и Египта до Ирана нераскидиво је везан за шири муслимански свет. Израел је кап у мору као јеврејска држава. С једне стране земље са муслиманским законима, с друге једна са јудејским. Док су некадашња хришћанска друштва заборавила да су до пре стотинак година жене носиле мараму или шешир у јавности, јеврејска секта која је присутна и у Београду, Хабад Љубавич, од педесетих година прошлог века промовише ношење перике за жене.

Јеврејска жена у просеку има троје деце, што је више него дупло од српског просека. Иако европски доживљај света од северне Африке до Пакистана делимично потиче од страха од популационе најезде, раст становништва успорава у готово свим земљама, па најмногољуднија арапска држава Египат (105 милиона људи), иначе дупло већа просторно од Балкана, сада у просеку има мање деце по жени од суседног, маленог Израела. Минарети јесу симбол многих градова овог дела света, али већ коју деценију то су и модерни градови.

Блискоисточна друштва су разнолика и међусобно. Уједињени Арапски Емирати, Катар и Саудијска Арабија имају море странаца који опслужују домицилно становништво. Емираћани унајмљују странце и у војску. Подсећа то на неке античке ситуације. Док се једни башкаре у климатизованим луксузним хотелима или проводе дане у тржним центрима, дотле Индуси, Филипинци, Бангладешанци и Сингалези раде и на плус педесет степени целзијуса. Либан, са својих 18 верских и етничких група, у том смислу је далеко егалитарније друштво. Сиромаштво је широко раширено. Рестрикције струје су свакодневна појава. Корупција је начин уређивања политичких и економских односа. Око половине Либанаца, дакле неких 2,6 милиона, према подацима Уницефа, живи у сиромаштву, као и 88 одсто сиријских 1,5 милиона избеглица. Није боље ни за око пола милиона палестинских Арапа у тој маленој држави. Али, како ми рече једна западна Европљанка годинама настањена у Земљи кедрова, коју смо некада знали по песнику и писцу Халилу Џибрану и мучном грађанском рату (1975–1990), људи у тој земљи су цивилизовани: „Да, струје нема по више сати дневно, инфлација је огромна, а опет нема великог криминала, силовања… а замислите само неколико дана овакве ситуације у Франкфурту?”

Ако је у Либану тешко, шта да кажу Сиријци после 13 година рата? Ирак је једна држава, али Курдистан на северу има сопствена савезништва са САД, прећутно са Израелом. Главни град ове аутономне регије Ербил претворен је захваљујући нафтном богатству и позицији на границама са Турском и Ираном у модерни град стакла и челика. Али нису све карте курда у западној корпи. Већ дуго и руске државне компаније су у нафтном послу на северу Ирака. Либија је подељена, као и Судан, само је у суданском случају подела формализована. Док снаге лојалне маршалу Халифи Хафтару, некадашњем одметнику од Гадафија и тада сараднику Сједињених Држава, а сада пријатељу Москве, сарађују са руским афричким снагама, без војних операција већ дуже од годину дана, рат у Судану се није примирио већ распламсао.

Да ли треба да нас чуди ирански одговор на претходну израелску агресију на ту земљу? Јер бомбардовање дипломатског представништва представља директну агресију, забрањену Повељом УН. Дејствовање израелске авијације на циљеве у Сирији и Либану, па и Хезболахово на мете у Израелу, постало је нека врста (нове) (не)нормалности.

Срећна Арабија (Arabia Felix), како су данашњи простор Јемена доживљавали староримски картографи и историчари, живо је и борбено друштво јер за разлику од климатизованих комшија или европске омладине забринуте због статуса или лајка на друштвеним мрежама, води свакодневну борбу за голи живот. Кат, биљка која опија и умирује Јеменце, без разлике по верској припадности (сунити, зајдити) или племенске (Јемен је племенски уређено друштво) тамо има улогу пива или ракије. Суочени са глађу, донедавно колером, оружаним сукобима који се у тој земљи воде са маленим прекидима већ 20 година, Зајдити, условно речено шиитска племена са севера те земље, спремни су да после успешног одолевања техничко-технолошки супериорној коалицији коју је од 2015. предводила Саудијска Арабија запрете и Израелу. Не само њима већ и англоамеричком бродовљу у Црвеном мору, због подршке затирању Палестинаца.

У периоду урушавања старог колонијализма и јачања слободарских покрета шири се национализам по региону и ту Израел није изузетак. Исто тако, широко раширена корупција и режими вечних председника имали су изазов превасходно од стране исламиста. Показало се да ни они нису дали решење на социоекономске проблеме. Али снага религије јача и у јеврејској држави. Данас је идеја обнове храма и успостава библијског Израела најживља у тој земљи.

Геополитички пресек

После повлачења америчке војске из Ирака 2011. и отпочињања серије обојених револуција (чија је претеча био покушај промене режима 2009. у Ирану), економски продор Кине није заустављен. Данас је Кина први економски партнер готово свих блискоисточних држава са изузетком Израела и Јордана. Русија је у Сирији војно зауставила процес трансформације региона и преузимања локалних тржишта од стране западне економске олигархије, а Кина томе пружила економску потпору. Отуда и ширење БРИКС-а у овом делу света.

Иран је успео да се војно етаблира посредно кроз обуку и техничку подршку паравојним јединицама и регуларним војним снагама у Ираку и Сирији. Дипломатски, а могуће и технички, мада за то треба изнети и доказе, Техеран помаже и зајдите, управо оне Јеменце који гађају англоамеричке циљеве у Црвеном мору.

Запад се није повукао у потпуности. Амерички контигенти за заштиту исламских бораца за демократију у Сирији, или за експлоатацију нафте на североистоку Сирије су ту. У непосредној близини Ирана су и америчке војне базе у Кувајту, Катару и Бахреину. Кина је успела да помири Иран и Саудијску Арабију, тензију коју су Вашингтон и Лондон дуго хранили.

Док Русија и Кина углавном настоје да стабилизују Блиски исток, у чему имају политичке и економске користи, Запад користи слабости и поделе, како би осујетио напредовање Пекинга и Москве.

Блиски исток је парадоксално стар, од старих цивилизација у долинама Нила, Еуфрата и Тигра, а истовремено млад, подељен, готово апокалиптичан.

др Слободан Јанковић