Ових дана у Новом Саду, на Лиману, букти прави proxy рат између „грађана Лимана“ који су против изградње цркве и уличних представника власти. Али овај сукоб, открива један други, много поражавајући феномен, који може да пружи одговоре на многа питања.
Нема сумње да је Србија данас једно поражено друштво. Највећу одговорност свакако сноси власт која је тако успешно предала издаји све српске интересе. Преостали задаци на овом срамном путу мере се промилима. И ова чињеница је свима јасна. Међутим, за сваку националну пропаст није довољна само власт. Утиску са почетка текста доприносе и грађани – „лимени добоши“ који екстремистички покушавају да спрече изградњу верског објекта. Овај део наше популације одавно кипти од самомржње. Али, ни феномен самомржње није нов. Стални је пратилац људске цивилизације. Још од античког доба, преко Западне Европе где је најизраженији и са фаталним последицама, до Русије (руски песник Печерин крајем 18 века пише: „Како је слатко отаџбину мрзети и жудно прижељкивати њену пропаст“, Достојевски у лику Ивана Карамзина одгонетава овај феномен: „Никада нисам могао да разумем како човек може волети своје ближње. Баш ближње није могуће волети. Могу се волети само удаљени људи“). Грађани Лимана под кринком модерности, уживљени у своје наративе и доживљене улоге, површни, идеолошки неизграђени, кроз борбу против изградње цркве, успешно доказују да не знају ни шта је урбано, још мање шта је модерност. У основи реч је о бекству од сопства. А бекство од сопства се увек заврши у самомржњи, самомржња у самоћи, презиру и тиранији.
Догађаји са Лимана, јасно указују да се овде више не ради о аутошовинизму. Нити о самомржњи! Још мање о борби против вере. На делу је отворен презир према Српству. И то Српству схваћеном као политички модел, културни образац и животни став. Онакав какав је представљао један modus vivendi барем до 1945.године. И то управо онакав – и то се мора гласно рећи – који есенцијално подразумева уједињење и ослобођење свих етничких српских територија. Раскид за АВНОЈ-евском Југославијом је подразумевајућа чињеница.
Наравно, овакве изливе презира, спремно су дочекали представници власти, који српство третирају на једнак начин као „лимени добоши“ – јер по плодовима ћете их препознати. Потврди старе тезе о баналности као једном од значајних карактеристика људског преживљавања, управо служи чињеница да се у једној тачки спајају „лимени добоши“ и СНС патриоте. А то је однос према Српству. И у томе заједнички тако сладострасно учествују „модерни“ грађани и прикривени истомишљеници на власти! Изгледа да је био у праву српски новинар када је закључио да се српски пораз одвија у сукобу унутар троугла „урбани дебили- рурални дебили – фенси дебили“.
На другој страни ових противника српства је тиха већина. Историјска Србија. Она која свој индивидуални и колективни живот посматра кроз историјску вертикалу трајања. Победе и порази. Успони и падови. Ван партија, парламента, медија, центара моћи, без савезника. Обезглављена и усамљена.
Догађај у Новом Саду, доказује да се последња српска криза не простире само на нивоу власт-опозиција. Она је много дубља јер се одвија у диспуту историја – антисторија, политика – антиполитика, живот- смрт. Време је да са оно мало преосталог достојанства и националне свести, историјска Србија проговори. Јер звоно са (још увек) неподигнуте лиманске цркве звони на узбуну!
Горан В. Ђорђевић