Крупни транснационални капитал данас постаје претња приватном власништву и економској слободи већине становништва. Под његовим утицајем, а преко западних држава и међународних организација попут ММФ и Светске банке, српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге пост-социјалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Основна претпоставка за заустављање даље отимачине кроз приватизацију преосталих јавних предузећа (преосталих банака, комуналних предузећа, ЕПС, Телекома и Пошта) те за истинску модернизацију привреде, јесте јасна политичка воља власти наше земље да се измени погубни економски образац примењиван од 2001. године. Искуства других земаља које су успешно реформисале своје привреде показују да је то могуће уз развој сопственог програма економских промена које су резултат домаће памети, ослоњене и на добре примере из других земаља. За носиоце будућег развоја и започињања силног економског замаха морају се прогласити велики привредни системи у државном власништву и домаћи инвеститори. Стога је потребно повратити, одржати или ојачати државно учешће у стратешким привредним гранама.