После слабо посећеног скупа протеста против терора над Србима на Косову и Метохији делује да је родољубиво срце замрло. Није тако!

Стање ствари и није тако лоше. Како то?

Сама чињеница да су се медији и контролори Мреже (интернета) удружили да обришу сваку информацију о јучерашњем скупу говори да им сметамо, да нисмо за бацање. Поред тога (нису празне речи) бој не бије број него сој.

То брисање и чињеница да највећи број људи који би дошао није ни знао, сведочи да нас је више и да нас се плаше. Шта је чинити?

Са свим манама, недостацима и проблемима, јасно је да родољубиве странке, а уз њих и остале организације треба заједно да делају у условима губитка слободе и чињенице да су Вучић и влада тек колонијалне испоставе. На чему треба да се сједине?

На само неколико основних ствари:

1) Косово је Србија,

2) Не у НАТО,

3) Нећемо санкције Русији,

4) због свега претходног нећемо у ЕУ,

5) У Сребреници није било геноцида,

6) Јасеновац је највеће стратиште на Балкану у Другом светском рату и не пристајемо на напоре да се селективним приступом грађи умањује број страдалника.

7) Дужни смо да чувамо завет Светога Саве.

Сви ми у СДСу и они који су дошли на Видовдан пред Маркову цркву, свесни смо да нас је мало, али и да радимо чиста срца. Зато и можемо да будемо ( а не кажем да то нису у неки други) со, или квасац за погачу српске слоге.

Ко хоће да дела заједнички тај истрајава на оних седам горе наведених основних тачака. Ко неће, тај није са нама и ради неки други посао. Тако ће се лако открити ко ради (а ко не) на ослобођењу Србије и нашег народа.

Зато верни надвременским вредностима које су бодриле и подизале из мртвих наш народ кроз дуго трајање ми не треба да очајавамо, већ да постојањем сведочимо да слобода није замрла и да српство живи.

Живео српски народ, живела Србија!!!

Српски демократски савез