Радоје Домановић

(1873-1908)

СТРАДИЈА

У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал’ памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“.

……

Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно ратоборно племе, упадају с југа у њихову земљу и чине грдне зулуме.

– Данас је стигла вест – продужи он говор – да су ноћас потукли многе породице, попалили многе домове и запленили многу стоку!

– То је страшно! – рекох, и стресем се од ужаса и дође ми да јурнем на југ земље и да се побијем са Анутима, јер ме тако заболе страдање невиних, мирних грађана од њихова варварства, па чисто заборавих да сам стар, изнурен и немоћан – осетих у том тренутку младићку снагу.

– Па зар смемо ми остати глуви према тим покољима и том зверском поступању наших суседа?

– Никако! – узвикнух одушевљен његовим ватреним речима; и од бога би била грехота!

– Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту.

– Што то?

– Тхе, што?… Наша вечита неслога! Али, ипак, сваки збор ће донети једнодушну одлуку, патриотску. Уосталом, и боље је што више, а главно је да смо сви у осећању и мислима сложни, дишемо једном душом, кад је питање о нашој милој отацбини.

……

Стадоше се јављати говорници све јачи и јачи. Сваки говор беше пун родољубља, пун бола и пун гнева према Анутима. Сваки је од говорника био сагласан с предлогом првог говорника да се без икаква одлагања, јер је ствар и иначе хитне природе, донесе одмах ту, на збору, оштра резолуција, којом ће се најенергичније осудити варварски поступци Анута.

И ту одмах изабраше тројицу, који су добро владали језиком, да саставе резолуцију у поменутом смислу и да је прочитају збору ради одобрења.

У исти мах, јави се један с готовом резолуцијом и замоли збор за дозволу да је прочита, па ако се збор слаже с њом, да се прими.

Одобрише му, и онај узе читати:

„Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени немилим догађајима који се свакодневно, нажалост, одигравају у јужним крајевима наше земље, због варварског понашања анутских чета, налазе се побуђени да донесу следећу резолуцију:

1. Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа;

2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима!

3. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и пажње својих просвећених суседа.“

…..

Пред вече тога истог дана већ су се у новинама могле читати многобројне резолуције донете тога дана на родољубивим зборовима. Нико није изостао а да не похита земљи у помоћ. Препуне новине: резолуција професора поводом немилих догађаја на југу Страдије, резолуција омладине, резолуција учитеља, резолуција официра, резолуција радника, трговаца, лекара, преписача. Једним словом, нико није изостао. Све су резолуције у једном духу, све оштре и одлучне, у свакој има оно „дубоко потресени“, „најоштрије осуђујемо“, и тако даље.

Увече је, опет, настало весеље у граду, а затим миран, тих и спокојан сан родољубивих и куражних синова срећне земље Страдије.

Сутрадан су стизале вести из осталих крајева Страдије. Ниједног јединог места нема где не беше донета оштра резолуција поводом „последњих немилих догађаја“, како су то Страђани назвали.

……

Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати побожним, скрушеним гласом. Затим ће се сви исправити, дићи гордо и поносно главе, као што доликује храбрим синовима наше земље, и три пута громогласно узвикнути, уз јек труба и лупу добоша: ‘Живела Страдија, доле с Анутима!’ Треба пазити да се све ово лепо и пажљиво изведе, јер од тога зависи добро наше отаџбине. Кад се све то без опасности изведе, онда ће неколико чета, са заставом, промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при сваком кораку љушне мозак у глави. Како је ствар хитна, то ћете све ово одмах тачно извршити, и о свему поднети исцрпан извештај…

…..

– То све јесте, али ако упади анутских чета узму јаче размере?

– Е, онда бисмо и ми предузели оштрије кораке.

– Шта мислите, ако смем запитати, господине министре, у таквом случају?

– Предузеле би се оштрије мере, али опет тактично, мудро, смишљено. У први мах бисмо наредили да се по целој земљи опет донесу оштрије резолуције, па, богами, ако и то не помогне, онда бисмо, разуме се, морали брзо, не губећи ни часа, покренути родољубиви лист са искључиво патриотском тенденцијом, и у таквом једном листу осули бисмо читав низ оштрих, па чак и заједљивих чланака против Анута. Али, не дај боже да већ, по несрећи и дотле дође! – рече министар, па обори главу скрушено, и узе се крстити шапућући бледим својим испијеним уснама топле молитве.

….

– Шта радите?

– Радимо што су и до сада чинили! Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у нашој земљи. И, што је главно, свет се на то толико навикао, да, чак, иако је све ропски послушно, са чуђењем распитује: „Шта? Зар још нема никакве завере?“ само ако се задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције. И тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо људи гину; али мени је главно да свршим прече ствари, корисније за земљу него што би била тако очита будалаштина, тући се са Анутима. Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим стварима није оригинално; тако, нажалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми, чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!

– Па зар је војска чему год потребнија него да буде одбрана земље, одбрана оних породица тамо на југу, које страдају од туђинског зулума? Јер тај исти крај, господине министре, шаље у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју – рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако човеку, те рекне и учини штошта, као да је стао на луди камен.

– Мислите ли да војска нема прече дужности, господине? – рече ми господин министар тихим, али прекорним гласом, климајући главом прекорно, тужно и с нешто презрења; а при том ме је с омаловажавањем мерио од главе до пета.

……