(КОЛОНИЈАЛНЕ ХИПОКРИЗИЈЕ)

Иоле пажљивом читаоцу, овај текст на самом почетку изазива сумњу: Зар уставни поредак у Србији постоји? Случајни грађанин Србије је у праву. У Србији не постоји уставни поредак. Доказа је прегршт до мере да је период од 2012.године, до данас препознатљив само по урушавању уставног поретка, без могућности да се препозна било какав видљив институционални напор ка очувању уставности. Зато би навођење уставних удара превазишло обим овог огледа. Толико је напада на уставни поредак да се негација уставног поретка претворила у услов наше политичке и сваке друге свакодневнице, односно како луцидно закључује Бодријар „због сувише реалности више не верујемо у њу!“. Међутим, покушаји скривања нарушене уставности и немоћ несагласних да ову чињеницу саопште јавности,  добијају своје карикатуралне обрисе, тако да се срушени уставни поредак, као сенка и даље  надвија својом разорном снагом над стварношћу и оставља последице: притвори, пресуде, научни чланци, одлуке уставног суда и сл. Из тог разлога, уз ризик да се претворим у апологету ништавила, овим текстом желео бих да кроз призму последњих догађаја укажем на стање онога што се данас у Србији назива „уставни поредак“, али једино са циљем да докажем да ништавило представља суштинско обележје симулакрума, што у крајњем представља прилог тези о Србији као колонији лета Господњег 2023.године.

          Зато, како би рекао Булгаков „Читаоче за мном!“

          Неколицина „јунака одбране изборне воље грађана“, су након што су полупали прозоре на згради „старог двора“, потписали споразум о признању кривице за дело насилничко понашање на јавном скупу у стицају са кривичним делом позивање на насилну промену уставног уређења – како је то Више јавно тужилаштво у Београду славодобитно саопштило (https://beograd.vjt.rs/saopstenja/saopstenje-445/).

          Како је могуће да се у догађајима од 25. децембра 2023.године, у одлукама тужилаштва стекну елементи чак два сасвим различита кривична дела. Једно је насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу из члана 344А Кривичног законика, док је друго дело око којег је постигнута сагластност – позивање на насилну промену уставног уређења из члана  309. Кривичног законика.

          Не улазећи у разлоге тражења и проналажења стицаја ових кривичних дела – то остављам гласницима симулакрума, јасно је да не постоји ни један правнологички, теоријски или материјалноправни основ за препознавање и поистовећивање ових кривичних дела. Уколико и апстрахујемо појмове као што су активан субјекат кривичног дела, пасиван субјекат дела, објекат заштите, захтевани облик кривице код ових дела, срамота Вишег јавног тужилаштва у Београду није ништа мања. Шта тек рећи на опаску да се у домаћем кривичном праву примењује принцип „конзумпције“ (специјалитета, инклузије, супсидијаритета и сл.) према коме присуство елемената више различитих или разнородних кривичних дела не подразумева аутоматску осуду за свако од препознатих или могућих кривичних дела. Или је англосаксонско право потпуно превладало нашим континенталноправним узорима и законским решењима.

          Ово је згодно место за једну илустрацију. Истог дана када ВЈТ у „каменовању“ скупштине града Београда, препознаје напад на уставно уређење, Влада Србије признаје регистарске таблице побуњеника из Приштине. Занимљиво је како Више јавно тужилаштво у Београду у својој доследности у примени права и ингениозности у тумачењу права, није препознало напад на уставни поредак у чину признања сепаратистичких државних симбола или у радњама директора „Електросевера“ пре пар недеља када је извршио предају електроенергетских објеката побуњеницима у Приштини – макар као злоупотребу службеног положаја. Али, селективност у примени права увек је поуздани знак нефункционалности правног поретка, са тим што је у нашем случају ограничена  на одређен број пажљиво одабраних „изгредника“, по старом правилу – Casus sentit domunus (случај шкоди оном кога згоди).

          Све наведене аномалије јасно осветљавају сцену и сведоче о животу у симулакруму. Држава без правног поретка не постоји (подсећам на увиде Мишела Тропера да „држава није стварно биће, психолошко или друштвено, већ само персонификација правног поретка“, те да „правни поредак дефинишући супстанцијалне елементе – територију, народ и јавну власт одређује појам државе“, Оливијеа Боа „Иако држава може све, држава не може да угрози своје конститутивне елементе“.

У контексту тезе о животу у симулакруму, јасно је да сврха споразума о признању кривице о нападу на уставно уређење, у суштини представља успон новопроузроковане и неправне реалности у владајућем обрасцу симулације. Оно што забрињава јесте чињеница да ће симулација наставити својим победоносним ходом. Од оваквих преседана, само је корак до д(а)на када ће се сваки вербални, чак и насилни акт, претворити по аутоматизму у напад на уставно уређење, а сваки грађанин у „јазавца пред судом“. Како данас потенцијално кривичноодговорно звуче чувене синтагме популарне културе „…Боце с`бензином су напуњене…барикаде су спремне“ (Џони Штулић), те „Бацај камење на систем, погодак право у центар“(Darkwood Dub).

Међутим, симулација, никада није апсолутна категорија, и њено селективно ослањање на (оно што се означава као) правни поредак представља фундаменталну карактеристику симулакрума. Зато се напад на уставно уређење препознаје у вербалној изјави новинара Дејана Петра Златановића, али се не препознаје у Бриселском споразуму, Споразуму из Вашингтона или тзв. француско-немачком предлогу.

Оно што протагонисти колонијалистичког опредељења у Србији не схватају, то је да симулакрум ипак подразумева реверзибилност али у својим драматичним формама. Он није свеобухватан, већ ограничен јер нема капацитет универзалности, будући да се не заснива на вредностима. Симулакрум има свој почетак и крај. Почетак је увек негација постојећег правног поретка. Крај је садржан у хаосу. Зато ће се и овај симулакрум у који се претворила Србија, срушити као кула од карата. На жалост, искуство кроз доживљај увек носи са собом одређену цену. И ту цену плаћају сви! Ако неко не верује, нека пита Србе из Крајине, Јермене из Нагорно Карабаха или Србе са Косова и Метохије.

Али, процеси су превише одмакли и више нису повратни, кроз изборне резултате или никад прекинуте реформе правосуђа. Зато и овај догађај треба схватити не као крај, већ као убрзано кретање ка новом почетку.

Др Горан В. Ђорђевић